Ponos i predrasude

Na prvom balu Bingli sve očara, dok njegov gordi prijatelj Darsi umalo jednako brzo uspe da uvredi, otpisavši Elizabetu — a ona ga čuje — kao ne dovoljno lepu da bi me zanimala. To mu ne oprašta. Ono što sledi jeste nadmetanje sudova: plesovi koji se pretvaraju u dvoboje rečima, prvi utisci koji se odmeravaju i preispituju, šarmantni oficir po imenu Vikam čija priča Darsija baca u još mračnije svetlo. Kroz sve to Elizabeta veruje sopstvenom tumačenju ljudi, a roman strpljivo, ne žureći, pokazuje koliko joj tumačenja tek predstoji.

Oko toga se plete čitav jedan društveni svet, oslikan pakosnom preciznošću: ulizica gospodin Kolins koji recituje pohvale svojoj pokroviteljki, Šarlota Lukas koja se udaje za udoban dom i otvoreno kaže da nikada nije bila romantična. Ledi Ketrin je navikla na laskanje i sasvim nespremna da bude predmet zadirkivanja. Ostin svakog od njih uhvati u sopstvenom glasu i pušta ih da sami sebe razotkriju.

Već na početku Elizabeta pešači preko blatnjavih polja i stiže sa licem koje blista od hoda i podsuknjom umazanom šest inča u visinu — sitni, precizni trenuci od kojih svet salona deluje potpuno živo. Ispod duhovitosti počiva jedno tiše pitanje — o ponosu i njegovoj ceni, i o tome šta je potrebno da bismo drugog čoveka jasno videli. Vrata su ovde otvorena za svakoga ko je ikada bio siguran da je nekog potpuno prokljuvio.