Alisine avanture u zemlji čuda

Luis Kerol pripoveda o nemogućem savršeno ozbiljnog lica. Napitak istovremeno ima ukus pite od višanja, pečene ćurke i vrelog tosta s puterom; gomila pokislih stvorenja trči Trku uokrug u kojoj svi pobeđuju i svi moraju dobiti nagrade; plava Gusenica puši nargilu na vrhu pečurke i postavlja najjednostavnije, najteže pitanje od svih — Ko si ti? Alisa, koja priznaje da ne ume sasvim da objasni sebe jer nisam svoja, vidite, kroz sve to zadržava lepo ponašanje, brblja sama sa sobom, razložno raspravlja s nerazumnim, čas raste, čas se smanjuje.

Čar je u logici koja se sama u sebe upetljava i u igri rečima koja nikako ne prestaje: Vojvotkinja i beba koja neće da ostane beba, iscereni Mačak iz Češira koji nestaje počev od repa i ostavlja svoj osmeh da lebdi u vazduhu. Tu su čajanke koje se nikad ne završavaju i kroket koji se igra živim flamingosima, a sve ispričano mirno kao da je reč o šetnji do prodavnice.

Ispod svih tih besmislica teče nešto nežno — dete koje pokušava da dokuči pravila mesta koje nema nikakvog smisla tako što nastoji da bude učtivo prema stvorenjima koja učtivosti nemaju ni trunke. Kuda sve to vodi ostavlja se obali reke i čitanju. Vrata su mala, a bašta iza njih blistava.